Porodični podrum Plazinić

O profesoru Milanu Plaziniću već smo pisali u tekstu o njegovoj šljivovoj prepečenici staroj osam godina. U međuvremenu, a naročito tokom ove godine, rakije Plazinić osvojile su visoka mesta na rakijskim manifestacijama u Čačku, Gornjoj Trepči i trijumfovale na užičkom Žestivalu. Pre putopisne priče, nekoliko rečenica o rakiji koju smo u međuvremenu degustirali, a reč je o najmlađoj šljivovici koja se u ovom podrumu flašira, staroj tri godine. Neko bi sumnjičavo rekao: „samo tri godine?“, a da je nije ni probao. Međutim, ovo je jedna od najboljih rakija (najmanje) tog godišta, jer u ovoj kupaži sigurno da ima i starijih destilata. Miris je jako lep, karakterističan ponajviše za sortu čačansku rodnu, a ukus floralan, zatim prijatno gorak, uz dovoljno hrasta i pomalo vanile. Još jedna rakija koja s vremenom i kontaktom s vazduhom, pošto otvorite bocu, biva sve bolja. 

Kratak obilazak započeli smo prostorijom za destilaciju u kojoj dominira aparat za destilaciju starog kova, takozvani kazan prevrtač. Leto je bilo tek bilo počelo, pa je i sezona pečenja rakije tek na vidiku, stoga je kazan bio rastavljen i očišćen, baš kako treba. Obišli smo i prostoriju koju sam odmah nazvao stakleni podrum, a u kojoj miruju uglavnom bezbojni destilati. Ima i starijih, ali su svi u staklenoj ambalaži, po mom mišljenju, najpogodnijoj za odležavanje rakije. (Odležavanje je pojam koji ne treba pobrkati sa starenjem, odnosno sazrevanjem koje se odvija u drvenim sudovima)

Na kraju, kako i dolikuje, čeka nas „drveni podrum“. Sve sama hrastova burad zapremine od 200 do 500 litara. Starija, mlađa rakija, kupaže različitih sorti i monodestilati. Praznik za oči, uživanje u mirisu i atmosferi, a nema boljeg iskustva od degustacije bilo koje rakije na njenom izvoru. Na rakijskom meniju redom su se našle: travarica (u osnovi kvalitetna šljivovica s dodatkom nane i kantariona), zatim klekovača, jedna od najboljih i najšljivastijih koju sam ikad probao, jer se dobija od stare šljivove prepečenice. Sledi stara jabukovača, srpska rakija najbliža francuskom kalvadosu, pravi melem za čula i dobro odmorište posle kojeg treba nastaviti plovidbu kroz starije rakije. Sledi kajsijevača, ali stara, hrastom obojena i kao takva prava retkost na sceni, a voleli bismo da ih vidimo još više, jer bezbojne kajsijevače su bezlične - sve liče jedna na drugu.  Na koncu, degustacija starih šljivovica od autohtonih rakijskih sorti. Sve dobre, još bolje i najbolje. Nijedna s manom, a svaka visokokvalitetna. Bele ajkule, rekao bi profesor Ninoslav Nikićević. Takva jedna rakija (možete je videti na slici gore) flaširana je pod nazivom "ekstra šljivovica" i stara je 15 godina.

Posle dobre degustacije, prija nešto slatko. Ne, ne mislim na slatkiše ili kolače, mislim pre na pića tipa vinjak, eventualno neka specijalna rakija, orahovača ili nedajbože liker. Sad govorim u svoje ime, jer ja sam s likerima „na ti“. Ovoga puta višnja na vrhu torte bila je - gle čuda? - baš višnjevača. Destilat višnje obogaćen bojom i aromom od pravih višanja, jačine 35%. Na mirisu prepoznatljivi i poželjni bademasti ton, a na ukusu prijatna, okrepljujuća voćna slast. Kraj, gotovo, nema dalje... Mada, ne mogu baš da garantujem da neće biti još.